Peđin blog

U kontakt smo stupili slučajno, na jednom od chatova. Jedna od bezbroj chaterki sa kojom sam razmenio nekoliko kurtoaznih rečenica, a onda zatvorio chat. I sve bi najverovatnije ostalo na tome da me od prvog momenta nije nečim kupila. Besprekorno preciznim mislima, mozgom koji je radio 300 na sat, šarmom, duhovitošću, vrcavošću... Već sledećeg dana sam je kliknuo čim se pojavila na chatu, i od tada smo počeli svakodnevno da komuniciramo, privučeni neopisivo jakim magnetima. Vrlo brzo smo dospeli u fazu kada nije bilo bitno koliko vremena prođe od poslednjeg razgovora, nastavljali bismo tamo gde smo stali prethodnog puta; bilo da je to bilo pre nekoliko sati ili pre nekoliko dana. Beskrajno duga i zanimljiva kuckanja su ubrzo zamenili maratonski telefonski razgovori, što je jako čudno kada se uzme u obzir moj otpor prema (dugotrajnoj) upotrebi telefona. Bilo je tu obostranog flerta, kako bez toga da prođe, ali to nije bila osnova. Ubeđen sam da su nam se energije od prvog trenutka prepoznale i da smo na osnovu toga jako brzo osetili stepen bliskosti kakav se retko postiže u životu. I onda smo počeli da se dogovaramo da se vidimo...

Hteli mi to da priznamo ili ne, chat je bitan segment svih nas "virtuelnih" ljudi. Neko voli da komunicira putem maila, neko koristi instant messengere, neko voli da ode na neki javni chat, poput SerbianCafea, Krstarice, itd... Postoje dve vrste konzumenata chata: oni koji priznaju da vole da chatuju i oni koji to ne priznaju. Ne vidim zašto se ovi potonji foliraju, i koga zapravo misle da mogu da slažu, jer potreba za komunikacijom spada među osnovne ljudske potrebe. Upravo se po toj potrebi i sposobnosti razlikujemo od životinja, iako sam ja ubeđen da i životinje imaju svoj način komunikacije, ali to sad nije tema. Tema je Krstarica, chat koji bi po svim parametrima i preduslovima trebalo da bude srpski virtuelni brend, nešto čime će se Srbija ponositi. Lično sam u ExYu fazonu, jer sam rođen i odrastao u SFRJ, ali to ne smatram razlogom da na prvo mesto ne stavim Srbiju, jer sam pre svega Srbin, a i državljanin sam te države. Kao što ne smatram da je Francuz zatucani šovinista (mada... oni to i jesu, jebeš ga, ali ni oni nisu tema sada), tako ne smatram ni za sebe da je ružno dati prvenstvo otadžbini, uz dužno poštovanje svih ostalih naroda i nacionalnosti. Stoga celu priču oko Krstarice posmatram kao kosmopolitski nastrojen Srbin, i tretiram je - na neki način - kao Srbiju u malom, jer to i jeste slika i prilika društva u kome živimo. Tamo ne dolaze roboti, već upravo ljudi koji nas okružuju. Sa svim svojim vrlinama i manama.

Bio sam nešto ekstremno lenj po pitanju blogovanja, ali naišla mi taKa faza.

Danas reših da saopštim širokim narodnim masama kako sam odlučio da ubuduće 18. u mesecu ne sedam u (svoj) auto. Dva meseca za redom me izdaje kučka agresorska, na isti dan, te ja ne bih da mu se nameštam još koji put! Možda je koincidencija, možda mi neko baja bockajući mi sliku iglicama i izgovarajući tajne i magične reči, možda mi je auto penzioner (po godinama svakako jeste) pa se umori posle mesec dana vožnje... Šta god da je u pitanju - od sada ću svakog 18. koristiti gradski prevoz. Ili ću ići gde treba da idem pešice. Ili, što je najbolja varijanta, neću ni mrdati tog dana iz kuće.

Nije da niste mogli da živite bez ove informacije, niti se ja osećam nešto preterano bolje zbog činjenice da sam je podelio sa vama, ali eto... Da načnemo ovu novu godinu, koja se žargonski naziva "Dvadeset deset", možda me ovaj post povuče da pišem i dalje. A dok se to ne desi, budite dobri i zdravo, i slušajte dobru exyu muziku: http://www.radio-exyu.info/ *** ExYu radio.

Ona je... Ma prosto savršena!

Iako je pod obavezno član nekog od sajtova za druženje (upoznavanje, muvanje, seksualne kontakte, kako god...) ili redovan konzument chata, ona je online da bi proverila poštu ili pronašla neku informaciju na Internetu. Eventualno, da kontaktira sa nekim od rodbine ili prijatelja koji su u belom svetu, pa je ovako jeftinije. Činjenica da svakodnevno online provodi bar po nekoliko sati nema veze sa njenom usamljenošću i zavisnošću od Interneta, to je samo moj maliciozni komentar. Ako joj se i desi da se upusti u razgovor sa muškarcem ona će u startu staviti do znanja da nikakvo muvanje i nikakve simpatije ne dolaze u obzir, ona je mnogo iznad toga. Jedan od omiljenih segmenata takovih razgovora mi je:

- Pogotovo mi idu na nerve bolesnici koji traže hot chat! To je tako bolesno!
- A kada si poslednji put imala takav razgovor?
- Pa nisam nikada, naravno, to je odvratno!
- Hm, a kako onda znaš da je odvratno i bolesno ako nikada nisi učestvovala u takvom razgovoru?
- Pa znam, to mogu da rade samo bolesnici!
- Aham... Ti si znači od onih koje se pale isključivo na fizički izgled i veličinu penisa.
- Ne, naprotiv, meni je važan mentalni stimulans i važne su mi emocije, fizički izgled mi je nebitan!
- Aha, pa dobro... A šta mu dođe taj hot chat ako nije mentalni stimulans?
- E, dosadan si, odjebi!

Volim to argumentovano privođenje kraju diskusije. Neko zlurad bi rekao da se kokoška uplela u sopstvenu kučinu i da agresijom pokušava da sakrije zbunjenost, ali ovo nije ironičan tekst o ženama, ovo je ipak oda (srpskoj) chaterki.

Posebno je zanimljivo iz prikrajka pratiti razgovor u kome učestvuje više od jedne žene, a kada je u blizini muškarac na koga bi želele da ostave utisak. Onda su obe nezainteresovane, neutralne, šaljive, a zapravo sve vreme ispituju jedna drugu, prate reakcije, njegove eventualne komentare, smišljaju strategiju... I od jedne tako trivijane stvari, kao što je chat (od engleskog glagola koji znači ćaskati), naprave pravu pravcatu doktrinu. Paranoja tu dođe kao normalna propratna pojava. Svaka rečenica je usmerena (suptilno, i u šiframa) protiv nje, svaka šala je na njen račun, a baš svaka žena koja se tu zatekne došla je isključivo sa namerom da joj preotme simpatiju/momka/muža. A svaka njegova lepa reč je izgovorena upravo zbog nje.

I ama baš svakoj se mogu prodati versi i note, samo je pitanje koliko to ko želi. Čak i ne treba biti preterano pametan i maštovit, radi se o nekoliko šablona. Negde je potrebno malo, a negde malo više vremena, rezultat je na kraju uvek isti. I kada - po ko zna koji put - svesno popuše laž i nakon toga dožive razočarenje, kriv je onaj koji je prodavao verse, a ne one koje su ih svesno kupovale.

I tako ona opet da bi proverila poštu otvara mIRC ili podiže MSN, ili odlazi na omiljeni forum, sajt, gde god... A sve bi bilo mnogo lepše kada bi bilo iskrenije, i lišeno šifri, skrivenih značenja, laži, licemerja...

P.S. Postoji, takođe, saga o (srpskom) chateru, ali ću to ostaviti za neki drugi put. Ne mogu trenutno da razmišljam o populaciji gde svaki muškarac ima alatku od najmanje 20 cm i može da jebe bar po 4-5 puta bez vađenja.

Iliti čistim srpskim jezikom rečeno: vrlo jebeni fejsbuk!

Registrovao sam se odavno, još dok svet nije zahvatila ta manija. Hteo sam da pogledam nečije slike, a nije moglo dok se ne uloguješ. Pa mi je nalog stajao dugo netaknut, sve dok narod nije postao ekstremno dosadan sa pitanjem "A ima li te na Fejsu?". Moram priznati da mi je jedno kratko vreme bilo čak i interesantno, iako nisam sumanuto skupljao "prijatelje". Vremenom mi je postalo svejedno, a onda je FB počeo da me iritira. Iritirao sam i sam sebe što svako jutro mazohistički pijem kafu i otvaram fejsbuk. I klikam kao budala na IGNORE za razne aplikacije (i pored toga što ih ja kao blokiram, obaveštenja i pozivnice uredno stižu). I svaki put kada kliknem na bilo koji link, dok se otvara stranica, meni kroz glavu prođe činjenica da od svega toga neko tamo ima više nego pristojan prihod. A tek chat! Ah, koliko nerviranja oko činjenice da se svaki čas "zaglavi", pa sam online, pa sam offline, pa se meni taman stabilizuje a onoj drugoj (trećoj, četvrtoj...) strani počne da pravi probleme.

I onda se ja nekako presaberem: 95% ljudi koji su mi na listi prijatelja na FB-u komunicira sa mnom i preko MSN-a. A isti je počeo da mi stvara osećaj nervoze. I zaključim vrlo prostu stvar: mnogo je bolje deaktivirati nalog na fejsu, i nastaviti komunikaciju kao i pre pojave istog, nego se nervirati da bih "ispoštovao" ne znam ni ja šta. Nečiju želju da dobije gomilu srca i tako sebi pokaže da je ljudima stalo do nje(ga), ili nečiju potrebu da ima najlepšu i najbolju njivu, ili najbolje opremljen stan... A sve to virtuelno. Kažu: da, ali tamo možeš da vidiš i slike! Pa slike mogu da vidim gde hoćeš, a inače nikada nisam bio neki ljubitelj fotografija. Valjda zato što smatram da nisam fotogeničan, pa ne volim svoje slike, onda ne čeznem ni za gledanjem tuđih. Uostalom, kada je trebalo da pogledam gomilu slika sa jednog godišnjeg odmora, pogledao sam album napravljen na Photobucket-u (ili nekom sličnom sajtu). Tako da...

Ko god čita ovo, a eventualno se pita zašto me nema na FB-u, sada ima informaciju iz prve ruke.

Krenuo sin u varoš, ispraća ga majka.

- Nemoj, sine, sredinom sokaka...
- Neću, majko.
- Nemoj, sine, ni krajem sokaka...
- Neću, majko.
- Pa kako ćeš onda, sine?
- Onako...

Svako slovo koje bih dalje napisao bilo bi skrnavljenje velike životne mudrosti.

Kako ubitačno dobar naslov! Svet pripada nama, muškarcima. Wow! A onda sedneš, turiš prs' na čelo, pa porazmisliš...

Krećem od pretpostavke da živimo u patrijarhalnom društvu, gde je osnovna uloga oca i supruga da se bori za egzistenciju porodice, te da je isti manje posvećen deci, a više svojoj primarnoj funkciji. Sledeći tu logiku dolazimo do činjenice da svi dečiji (ne)uspesi imaju veze sa majkama. I da deca sva dobra dela čine da bi svoju majku učinila srećnom. To se u poslednje vreme menja, jer su i majke prinuđene da se bave karijerama, ali tu su opet bake, dadilje, vaspitačice (ah, taj ženski rod...). Dete je tu da usreći majku i učini je ponosnom. I tako to ide dok dečak ne shvati da ne postoji samo mamina suknja, već da postoje i druge "žene". I onda počinje borba za osvajanje njihovih simpatija. U zavisnosti od uzrasta to varira: od povlačenja za kosu i nestašnog dobacivanja, pa preko praćenja posle škole do kuće, tu su i pozivi da se izađe, kasnije i za zabavljanje, do onog konačnog pokušaja da se jedna žena učini srećnom i da je se romantično zaprosi. I time joj se stavi do znanja da smo izabrali baš nju da nam bude jedna i jedina. Neki bi rekli - da zadovoljimo (po ko zna koji put u životu) žensku sujetu.

Misli nevešti muškarac da je njenim pristankom na vezu/brak završio posao sa osvajanjem. O, ne, dragi moj muškarčino! Iz momenta si se zajebao! Tek tada počinje neprekidno ugađanje njenom visočanstvu: ne ostavljaj čarape/veš/odeću svuda po stanu, spuštaj dasku kad izlaziš iz WC-a, promeni taj after shave odvratan je, počni da koristiš onaj koji se njoj dopada, kada kupuješ odeću i obuću misli o tome da li će se to njoj dopasti, kada biraš destinaciju za letovanje vodi računa o tome šta ona misli o tom mestu, kada moler dođe da kreči stan prepusti njoj izbor boje, isti slučaj je i kod kupovine nameštaja, u izbor automobila ti se neće baš mnogo mešati, ali boja mora da bude po njenoj želji, itd... Bezbroj je primera. Nisam zašao u intimnije oblasti poput konstantnog zavođenja, njenim potrebama da se oseti željenom, voljenom, o definisanju toga šta je normalno (ili dozvoljeno) u seksu, a šta ne...

I kad tako razmislim, dođem do zaključka koji je nemoguće ignorisati: sami biramo opciju da im ugađamo, i one ovaj svet kroje prema sebi, a mi mentalno masturbiramo na frazu iz naslova ovog blogovanja. Desi se, ponekad, da se i mi uskurčimo i rešimo da lupimo šakom o sto, ali je dovoljna i sama najava da će nam uskratiti seksualni obrok i mi povijemo rogove. Sve gore navedeno - uz male modifikacije, doduše - primenjuje se i na slobodne žene i muškarce. Poželimo li da joj se uvučemo u gaćice učinićemo svakojaku majmuniju, samo da svoju želju sprovedemo u delo. A ona to vešto koristi i nevešto trepće. I ja ovim ne krivim žene, budale bi bile kada ne bi koristile tu našu slabost. Ali ne mogu da ne primetim da je ovaj naslov jedno veliko... ma jedno OGROMNO sranje! Ovaj svet počiva na ženskom međunožju, i sve se svodi na neumorne pokušaje muškaraca da do tog međunožja dopru.

Stoga... This is a vagina's world!

Puteve nam je ukrstio Režiser koji to od gore vidi sve, a ko bi drugi. Primetio sam je baš zbog tog žutog kaputa. Kroj je bio neki sasvim običan, neprimetan, bezvezni. Ali ga je ona nosila lepo. Zastadoh. Kao kada se dve zveri njuše i odmeravaju snage, tako i nas dvoje ukrstismo poglede i razmenismo par naizgled kurtoaznih rečenica. Produžih dalje stazom, kad iznutra začuh glas: "More Marko, ne ori drumova!", te po default-u zinuh da opomenem Turke da ne gaze oranje, ali onda shvatih da je bolje da se vratim par koraka.

- Snajka... Man' se tog kaputa, toplo je.
- Znam ja da li mi je toplo ili nije, produži igumane i za manastir ne brini.
- Snajka... Ja tebi lepo kažem, a ti kako oš... Zajebi kaput, bezveznog je kroja.
- Radim šta želim, nosim šta želim, to nije tvoj problem!

Okrenem se i pomislim kako se iza te kurčevitosti krije želja da neko skine kaput, i još par slojeva kojima se naoko nepovezano umotala, ali sam je pustio da zatraži sama. Raspitam se malo po varoši o njenom liku i delu, saznam puno toga iz poruka koje je pisala na zidu, shvatim da je baždarena u istoj mernoj stanici gde sam i ja, i osmehnem se. Jebeš ga, drugo mi i nije preostajalo. Proces vrenja je dugotrajan, i ne valja ga prekidati, upropastiš ukus ako ga zbrzaš.

Lutam ja tako belosvetskim stazama, kad eto opet nje, eto i kaputa. Ovaj put ga je nosila prkosno, sve govoreći telom: svoja sam gospodarica, i sama donosim sve odluke, odjebi sa svojim predlozima! Pozvah je na lošu kafu i toplu limunadu, ali sumnjam da je primetila da pomenutim nešto fali. Nije ni mogla, jer se upinjala da mi naslika sliku na kojoj dominira kaubojka, nezainteresovana za muški rod osim kada su u pitanju farmeri koji joj pomažu u poslu. Lepo joj govorih da se u slikanje ne razumem, ali da imam intuiciju kao da sam u prošlom životu bio harem, a ne jedna žena. "Jebale te žene, o njima pričaj sa nekom koju to zanima. Gledaj sliku i uči!". Jedno kratko vreme sam je pustio da se još proserava, a onda sam rešio da uzmem stvar u svoje ruke.

Dunuh, vatru sunuh, i spržih joj kaput. Začuđeno se okrenula oko sebe, upitala me "A šta sad?", ja joj lepo rekoh - ja idem dalje svojim putem, a ti pobacaj i te druge oklope, pa me čekaj kod stare ciglane u pola 8. Prođoh u dogovoreno vreme pored ciglane, nje nema, sve pusto, samo jedan pupoljak leži na drumu. Sagnuh se, uzeh ga, i odneh kući. Usput sam kupio vazu, posebnu, lepu. Eno sad pupoljka, cveta sve u 16, a gradom se priča da je bila jednom jedna alapača, koja je nestala zajedno s kaputom.

Bog vidi, ljudi ne veruju... A sve je bilo kako ti kažem, možda samo malo lažem...

Pre mesec i po dana sa ovog sveta je otišao moj muški roditelj. To je nešto što je - ma kako to paradoksalno zvučalo - deo života, i mislim da oko takvih događaja ne treba da se pravi velika fama, niti da se diže Bog zna kakva prašina. Svi smo se rodili da bismo jednog dana umrli, i još niko nije uspeo da eskivira to poslednje putovanje. Sve su prilike da se u dogledno vreme to neće ni desiti. Nosio sam se mišlju da na blogu pišem istog dana kada mi je otac ispustio dušu, ali mi je to bilo nekako patetično, i verovatno bih posle toga brisao taj tekst, te sam pustio da prođe neko vreme i da se emocije stalože. Koliko je to moguće, jel'te. A onda sam jutros skuvao kafu i seo da napravim rekapitulaciju, i da se još jednom prekrstim i levom i desnom i da se zapitam u kakvoj mi to zemlji živimo!

Povod za ovo pisanije nije nikakav konkretan događaj, već jednostavno sledim tok misli. Krenulo je od toga što sam, pijući prvu jutarnju kafu, iščitavao komentare na FBook-u. I po ko zna koji put sam se vratio na večitu i neiscrpnu temu virtuelne komunikacije. Svi oni koji su istog momenta pomislili "Ja sam i uživo i online isti/ista, i ni po čemu se ne razlikujem" mogu slobodno da preskoče rečenice koje slede, a najpametnije rešenje im je da kliknu na mali X u gornjem desnom uglu svog browsera (nikada se neću navići na izraze poput web čitača).

Nedavno je Srbiju prodrmao skandal povodom predloga Zakona za sprečavanje diskriminacije. Isti je - bar ono što sam ja uspeo da pronađem i pročitam - čisto sranje, i još jedan od pokušaja da se dodvorimo EU i pokažemo kako mi nismo nebeski narod koji kao od šale pobedi čak i NATO, već smo emancipovani i vrlo demokratski nastrojeni. To što mi imamo prezimena tipa Ocokoljić (kanda su članovi te loze bili poznati po tome što su sinovi klali očeve), to što imamo 27 različitih naziva za vetar (što je dokaz da smo se vucarali kao i svi drugi nomadi), što imamo izraze tipa vukojebina (ehej, vukovi se pare daleko od čopora, a i čopori su po default-u daleko od ljudi, ali Srbin je stigao i to - da sa'vata vuka i vučicu dok se drže za ručicu) - sve to nema veze, mi smo nacija koja će blagoglagoljivo komunicirati sa pripadnicima ama baš svih vera i rasa, koja će podržavati homoseksualne brakove, ma eto dozvolićemo i deci da puše tu marihuanu jer je dokazano da je ona zdravija od cigareta, sve ćemo mi... Samo nam recite da ćemo biti stavljeni na belu šengen listu pa da mi možemo bez smetnji, kao i decenijama do sada, da idemo u tri pizde materine! Pardon, ne idemo tamo, mi to idemo trbuhom za kruhom, iako nam ovde teku med i mleko.

Podstakla me je medijska buka koja se poslednjih godina diže oko diskriminacije homoseksualaca i oko ugrožavanja njihovih prava. Što je veća ta buka, i što se više oni upinju da me ubede da je gej okej, to mi se više povraća na sam pomen homoseksualnosti. Moj generalni stav je da nemam ama baš ništa protiv bilo čijeg opredeljenja, sve dok ono ne ugrožava druge. Naprotiv, pre sam za zdravu homoseksualnu, nego za makar kakvu (bolesnu, napornu, opterećujuću) heteroseksualnu vezu. Smatram, međutim, da ono što dve ili više osoba rade u svojoj intimi treba da ostane između četiri zida. Ljudsko pravo na intimu je osnovni postulat ove civilizacije, i svako mahanje svojim intimnim opredeljenjima pred očima široke javnosti je gest koji je u potpunoj suprotnosti sa time, a shodno tome može se tretirati kao necivilizovan postupak.

Jutro mi je počelo baš lepo. Legao sam rano, ustao još ranije, u miru i tišini sam skuvao kafu, odgledao vesti na javnom servisu, a onda sam se prebacio na B92 i "Dizanje" (radio edition). Osmeh je bio sve vreme tu negde, kao i svako jutro kada slušam Goricu i Dragana, kad ono međutim! Iako imaju pregršt tema koje mogu da pretresaju (pucnjava kod beogradske Arene sinoć, navijačka tuča u autobusu GSP-a nešto kasnije, medicinsko čudo gde čovek posle operacije slepog creva iz sale biva izvežen bez zdravog bubrega, itd...), njih dvoje su se zakačili prvo 8. marta (i tu se naši stavovi poklapaju, licemerno je slaviti jedan jedini dan u godini kao dan žena, a ostalim danima ih izrabljivati), a onda su prešli i na ravnopravnost među polovima. I uspeli su da me iziritiraju dovoljno da sam odlučio da jednom za svagda kažem šta imam na tu temu.

Ravnopravnosti među polovima nema, niti će je ikada biti, niti bi bilo prirodno da ona postoji!

Da mi je neko pre 8 godina rekao da će mi ga na kraju biti žao - grohotom bih se nasmejao i proglasio bih tu osobu (u najmanju ruku) za neuračunljivu. Uzeo mi je najbolje godine života, upriličio mi je događanja o kakvima sam mogao samo da sanjam i o kakvima sam čitao samo u najcrnjim primercima svetske literature, dokazao mi je da miš ipak može u flašu i da Srbin može da ima rashode od 200 maraka iako su mu prihodi samo 20, poslao je mnoge moje prijatelje u smrt, drugi su ostali doživotni invalidi, a sve učestvujući u ratovima koje nismo vodili i u kojima smo bili žrtve svetske zavere protiv nas ni krivih ni dužnih. Upriličio mi je čak i podmuklo, iz mraka, i ničim izazvano bombardovanje. Tada sam mislio da je vrag stvarno odneo šalu, i mislim da smo u jednom momentu zaista bili na korak od masovnog masakra civila, ali su Ahtisari i Černomirdin ipak uspeli da ga ubede kako će on kapitulaciju u Kumanovu napaćenom srpskom življu predstaviti kao pobedu. Kad se samo setim kako je voditeljki drugog Dnevnika na RTS-u glas podrhtavao dok je čitala: "Poštovani gledaoci, dozvolite mi da danas i ja budem malo uzbuđena. Danas smo, vođeni mudrom politikom mira našeg predsednika Slobodana Miloševića porazili NATO soldatesku i primorali ih da potpišu Vojno-tehnički sporazum u Kumanovu". To je rečenica koja će mi odzvanjati u ušima dok sam živ, a pamtim i njen blago teleći pogled dok je čitala te bljuvotine, i često se zapitam da li je odmah posle Dnevnika morala da ode da se ispovraća ili je mukica zaista verovala u pročitano. Kada je nešto kasnije na vlast došao DOS priželjkivao sam 6. oktobar, i to po rumunskom scenariju: bračni par uza zid, kao kerove lutalice, i po metak u čelo. Navijao sam da se napravi čistka kakvu nisu zagovarali ni najagresivniji predstavnici DOS-a, jer sam bio svestan da samo tako mogu da se postignu efekti revolucije. Nezadovoljstvo naroda + masovni protesti + nasilje + krv + heroji (jedni jer su poginuli, drugi jer su egzekutori) = uspešna revolucija. Sve ostalo je samo bleda kopija, i u to se uveravamo već dugih 9 godina.

Sve što traje ima svoj kraj, nekada je on manje a nekada više srećan. To zavisi od mnogo činilaca, i neretko se dešava da mi na krajnji ishod možemo da utičemo vrlo malo ili ne možemo da utičemo nikako. Ali da bismo uopšte stigli do tog kraja, moramo se prvo naći na početku. Ovaj post je, stoga, početak jednog blogovanja, kome se za sada ne vidi kraj. Ne slutim čak ni sve pravce u kojima će mi se misli kretati, ali već dugo sam želeo da učinim sebi plezir i da stvorim kutak u kome ću moći da se bavim mentalnom masturbacijom. Gde ću moći da iznesem svoje misli bez bojazni da ću povrediti nečija osećanja, jer svako ima opciju da ne dolazi i da ne čita moj blog ako mu bilo šta od napisanog smeta. Gde ću moći da izbacim iz sebe sve ono što me raduje ili što me muči, bez bojazni da ću smoriti bilo koga, jer monitor - baš kao i papir - trpi sve!

Budući da čitaš ovaj prvi post možeš da smatraš da spadaš u krug meni bliskih ljudi, jer ću u početku o postojanju bloga obavestiti samo ljude sa kojima sam u svakodnevnoj komunikaciji, i pre svega ljude za koje mislim da će imati sluha za ono što će se ovde nalaziti. Na tehničke nedostatke nemojte obraćati pažnju, vremenom ću raditi na tome. Ne želim da od sopstvenog bloga napravim bauka, i da mu postanem rob, pa da se trudim da sve bude savršeno od samog početka. Moramo i on i ja da preguramo dečije bolesti. Pomorandže i sokove primamo radnim danima od 20 do 22 h.

Dobrodošli u moj web kutak!