Cyber Vs. Cyber

Pustio sam da prođe par dana od istorijskog NE, koje je iz Brisela stiglo najlepšem sinu naših naroda i narodnosti. Bilo mi je prosto žao tog dobrog dečačića iz komšiluka kada je morao da izađe pred kamere i da saopšti vaskolikom Serbstvu kako nam je Evropa rekla da smo, i pored silnih štapova i šargarepa, i pored silnih felacija koje smo bili prinuđeni da uradimo, i pored bezbroj poniženja kojima su nas oni koje smo doveli na vlast izložili, ipak magarčine kojima je mesto u šupku Evrope. Iako se, geografski i istorijski, nalazimo u njenom srcu. Otrese nas EU kao slinac, i nastaviše ljudi da diskutuju o realnim problemima koji muče Uniju.

Javilo se odmah (ah, ta predizborna kampanja) tetkino mezimče Božidar, i posla svoju ostavku premijeru i predsedniku, ispunivši tako obećanje dato nekoliko meseci ranije. Razjebalo dete šta je moglo da se razjebe, napunilo račune po bankama diljem egzotičnih ostrva, i krenulo u potragu za novom banana republikom kojoj tek predstoji tranzicija. Da i tamo skupo unovči svoje znanje & umeće. Pitam se samo da li će i tamo da nosi tetkin kauč, ili će ga tamo sačekati već opremljen stan. Javio se i prvi žandar Srbije (šifrovano ime: mene svakako u MUP-u niko ne pita ni za šta, bar ako je verovati Ljubiši Milanoviću), i onako prilično licemerno (ali i bahato) izjavio: "Daj da više ne lažemo narod!". Priznade li to Cecin školski da je do sada lagao, a sve u ime dolazeće demokratije i pomirenja sa žutima? Možda sam ja glup, ali ja to tako shvatih. Javiše se i brojni analitičari, opozicioni lideri, ovi, oni... ali svi su oni nebitni spram činjenice da je došlo vreme da se prizna:

Kosovo više nije u sastavnom delu Srbije, i pitanje je dana kada će vlasti u Beogradu morati i formalno da ga priznaju kao nezavisnu državu.

Juli 2011. leta Gospodnjeg ispratio sam na vrlo ružan način. Kratkotrajan boravak u lokalnoj kladionici pretvorio se u dugotrajnu noćnu moru, kojoj ni sada (mesec i po kasnije) ne nazirem kraj. Sve se nešto priupitujem čime sam se to na Boga bacao, pa plaćam baš svaki mogući i nemogući ceh, ali od preispitivanja nemam ništa. Nemam neku vajdu ni od ovog pisanija, ali sve računam da će mi biti lakše ako izbacim muku iz sebe, i prenesem deo negativne energije na čitaoce namernike. Dodatni podsticaj mi je i čuvena rečenica Laneta Gutovića, iz vremena dok je imao svoj šou na ružičastoj televiziji: ne znam zašto sam ovo ispričao, ali nikome ne škodi; a čim ne škodi, nekome može da bude od koristi.

Vraćam te, dakle, putniče namerniče na noć između 30. i 31. jula 2011. godine. Ognjena Marija je, čini mi se, bila tog dana. Iako običaji nalažu da se tog dana ništa ne radi, ja sam kao svaki prilježan ateista prvo tumbao neki nameštaj, a onda sam išao i do varoši, da obavim nešto što je čekalo da bude obavljeno već duži vremenski period. Negde u smiraj dana, bar bi tako to rekli pravi pisci, rešio sam da odem i pustim malo mozak na ispašu. Idealno rešenje je lokalna kladionica, koja je u isto vreme i kafić. Otišao sam, iako to nije baš logično, kolima. I pogrešio. Fatalno.

Još od pojave Klare Cetkin i Roze Luksemburg na sva zvona se udara o pravima žena. Bila su ugrožena, bile su potlačene, muškarci su vladali svetom, sve je bilo "naopako", itd... Ako se baci samo letimičan pogled u istoriju čovečanstva lako je uočljivo da je i matrijarhat bio mnogo pre pomenutih boraca (ili bi me novopečeni lektori sa B92 i sličnih stanica ispravili, pa rekli kako nije borac nego borkinja, jer je u pitanju žena) za prava žena, i svet je funkcionisao. Nije dakle istina da su prava bila ugrožena, samo se poštovala ravnoteža u prirodi. Moj lični stav po pitanju emancipacije prilično je tvrd i jasan, a i teško da je sklon promeni, bar nije bez gomile validnih argumenata. A nije da nisu pokušavali da me ubede kako je to pozitivna promena. Moja malenkost pod evolucijom podrazumeva napredak čovečanstva, i nema tog ispirača mozga koji će me ubediti da je napredna promena uništavanje porodice i ženstvenosti. A emancipacija nosi upravo to. Između ostalog.

Kao da sam slutio jutros sam na jednom forumu otvorio temu pod naslovom "Izručenja Hagu". Doduše, nije da sam poput Koštunice bio skroz neobavešten, znao sam da se sprema krupno dešavanje. Čim su intenzivirane priče o mogućem ukidanju bezviznog režima, znao sam da sledi jedan od dva moguća događaja: hapšenje & izručenje Ratka Mladića ili priznanje nezavisnosti Kosova. Tako to, obično, ide. Zapreti se izolacijom, sankcijama, podseti se napaćeni narod (a tako bih rado rekao stoka, iliti marva) šta je sve svet spreman da nam priredi, a onda se elegantno obavi prljav posao. Ne razlikuje se ova vlast ni po čemu od ostalih Kurti i Murti koji jašu po vaskolikom serpskom življu, u pitanju su samo nijanse, tj. način na koji nam podmetnu govno da ga progutamo. Ubeđujući nas, pri tom, da jedemo donekle neukusan kolač, od koga će nam posle biti mnogo bolje.

Već dugo ne obraćam pažnju na svoje rođendane. Ne volim ih, kao što ne volim ni novogodišnje dočeke. Ove potonje ne volim zbog mentalnog silovanja i isforsirane radosti i veselja, i zbog cele histerije koja prati te praznike. Istini za volju, ta histerija je iz godine u godinu sve manja, i moram priznati da mi se to jako dopada. Rođendani su, sa druge strane, dani kada se - hteli mi to ili ne - podvlači neka vrsta crte, i kada se pravi rekapitulacija. A ne mislim da je dobro podvlačiti crtu previše često, smatram da to treba ostaviti za neke pozne godine i za dokolicu. Dok je čovek u snazi ne treba da se osvrće unazad, jer dok gledaš u prošlost ne možeš da gledaš u budućnost. Ima tu, verovatno, i nešto malo otpora prema uslovno rečeno licemerju, jer prosto ne mogu da poverujem da su baš sve te čestitke i svi ti osmesi onako iskonski iskreni. Ali to je nešto što i nije tako bitno, meni je bitnija činjenica da je rođendan ništa drugo do datum kada smo pre X godina rođeni. Smatram da postoje mnogo važniji datumi u našim životima, koje treba obeležiti.

I do sada nisam slavio svoje rođendane, a tek od ove godine to neću činiti, jer će mi mnogo važniji biti kraj maja. Dan posle Titovog navodnog rođendana lekari predviđaju da će Srbija pod svoje skute prigrliti još jedan izdanak loze Đurović. To će meni lično - a dozvoliću sebi da budem subjektivan i sebičan - biti mnogo važniji datum od sopstvenog rođendana, i mislim da je to potpuno prirodno i normalno. Još ove godine ću se uredno zahvaliti na elektronskim čestitkama koje mi budu upućene (ah, taj virtuelni svet, dušu je dao za čestitanja), podjednako ljubazno ću se zahvaliti i za čestitke u realnom svetu, a onda ćemo na 9. april - nadam se - svi zajedno zaboraviti. Pišući ovaj kratki tekst shvatih da je ovo zapravo moj "poslednji" rođendan. E pa, kad je tako, neka mi je srećan!

Prošlo je već punih trideset godina od smrti najvećeg sina naših naroda i narodnosti, ali on je i dalje ubedljivo prvi na top-listi idola sa ovog područja. I još uvek se vrti izlizana i potpuno netačna priča kako se u njegovo vreme mnogo bolje živelo, i kako bi sve bilo mnogo mnogo bolje da je on kojim slučajem uspeo da ostane besmrtan. Nekada na te priče pogledam sa osmehom, nekada sa tugom, a nekada mi baš teško padnu na želudac. Pa sam rešio da jednom za svagda stavim tačku na priču o Josipu Brozu, bar kada sam ja u pitanju. I dajem časnu pionirsku reč da ću ubuduće dati sve od sebe da se u diskusije o njegovom liku i delu ne upuštam! Ne mogu gledati u budućnost ako sam konstantno zagledan u prošlost, fizički je neizvodljivo.

Pre 12 godina, što je pun ciklus kineskog horoskopa, tačno u ovo vreme sedeo sam u jednoj novobeogradskoj višespratnici, u stanu rođene sestre, i koristio njen PC da sa drugarom odmerim snage na trkačkim stazama Formule 1. Tada totalno apolitičan, i živeći u svom svetu dj-a (period kada sam radio kao tonac po beogradskim radio stanicama), nisam imao pojma da postoji mogućnost da nas neko bombarduje. Negde u malom mozgu mi je stajala priča iz oktobra prethodne godine, kada je intervencija NATO-a najavljivana pa odložena, ali prolećnu igranku sam dočekao poput Koštunice (u potpunosti neobavešten) i Šojića (iznenađen, a po malo i uvređen). Uvod u celu priču je bio više nego specifičan. Telefonski poziv sestre i njen prilično vedri glas: "E, ovi su poleteli prema nama, bombardovaće nas, zovi roditelje da iz Batajnice dođu na NBgd!". Totalno zbunjen, okrenem roditelje, i oni onako unezvereni, sve je u fazonu: "Biće sranja!". Samo što završismo razgovor pade i prvi projektil na Beograd (Ranžirna rampa u Rakovici), počeše odmah naklapanja, opšta bežanija po haustoru (valjda su ljudi krenuli da traže skloništa, ili da se dislociraju na neke 'bezbednije' lokacije). Oko 10 uveče smo se okupili porodično, i do svesti je počela da mi dopire replika iz Balkan expresa: "Poč'o rat bre, pizda ti materina!".

Ovih dana paralelno i iz prikrajka pratim dva virtuelna sveta u Srbiji. Jedan je reality show koji se vrti na ružičastoj televiziji (Dvor, TV Pink), a drugi je već nekoliko puta pominjana Pričaonica Krstarice. Slične stvari mogu se uočiti u svim virtuelnim zajednicama, ali ove dve su mi sasvim dovoljne da povučem paralelu, a i na veliku žalost (i na moje lično gađenje) radi se o najpopularnijim predstavnicima medija u Srbiji, leta Gospodnjeg 2011. Sami učesnici Dvora su mi jasni, i njihove motive za učešće u nečemu što je unapred okarakterisano kao dno mogu da razumem: perfektan način da se reklamiraju na televiziji sa nacionalnom frekvencijom. Ne samo što je reklama besplatna, već za to dobijaju i novce (honorare), kao i šansu da osvoje 50.000 evra. Taj deo priče je ok. Malo je teže definisati motive vaskolikog srpskog življa, koje pomno prati dešavanja na Dvoru i iščekuje live prenose, preglede dana, izbacivanja, itd... Kao da to nije dovoljno, od svojih enormno malih primanja (90% stanovništva Srbije živi u jako siromašnim uslovima) odvajaju nerealno velike sume novca da bi glasali za svoje favorite, iako negde u podsvesti znaju da je sve show, da se pobednik unapred zna, da su glasanja način za "legalnu prevaru" građana u kojoj kajmak kupe organizatori glasanja i Željko Mitrović, ali eto... Ima se, može se, poruke množe se!

Ja uopšte ne znam čemu ovo pisanije, ali već nekoliko dana osećam potrebu da izbacim iz sebe višak emocija. Pa da ja ne bih smarao ljude pričom 1 na 1, bolje je da to istresem u diskusiji sam sa sobom. Ukoliko ovo čitaš to znači da sam odlučio da okačim post na blog, a to može samo da znači da sam pronašao unutrašnji mir i da mi je potpuno svejedno kako će ko reagovati na javno preturanje po sebi. Svakako su mi jako malo važne reakcije drugih ljudi, pogotovo negativne; njih uglavnom sa stoprocentnim uspehom ignorišem. Čak ako me neka i dotakne - to ne pokažem, tako da sama po sebi gubi efekat.

Na današnji dan pre 67 godina, na istorijskom II zasedanju AVNOJ-a, u bosanskom gradiću Jajcu, začeta je država za koju je znao - bar smo verovali tako - ceo svet. I bili smo ponosni što smo Jugosloveni. Crveni pasoš je otvarao i gvozdena vrata, Jugosloveni nisu znali za redove ispred stranih konzulata u Beogradu, nisu znali za poniženja koja se doživljavaju na šalterima konzulata (a šalterski službenici su u velikoj većini izabrani u redovima lokalnog stanovništva), jedino su nas braća Grci i tada terali da čučimo pred vratima njihove ambasade ukoliko rešimo da osolimo zadnjicu kod južnih komšija. Sledeći tu logiku, očekujem sličan potez i od crnogorskih vlasti; i sa njima smo braća, kao i sa Grcima, a i oni su nam na jugu. Sa Kosovom je odavno već tako. Lepo kaže narod - što južnije, to tužnije! Pregovori sa srpskom Vladom u izgnanstvu oko formiranja nove države, kojom će doživotno rukovoditi austrougarski podoficir pod pseudonimom Tito, započeti su predlogom na sednici AVNOJ-a, a (simboliko, ah!) nastavljeni su tačno dve godine kasnije, te se kao datum rođenja Federativne Narodne Republike Jugoslavije uzima 29.11.1945. godine (iako je u narodu uvreženo pogrešno mišljenje da je FNRJ nastala dve godine ranije). Prvi predsednik nove države bio je Ivan Ribar, a predsednik Vlade Josip Broz Tito. Drug stari je bio premijer punih 8 godina, da bi 1953. godine seo u predsedničku fotelju, i odatle se nije pomerao do kraja života. Prvo ga je narod "birao", da bi 1974. bila doneta Uredba po kojoj je isti proglašen za doživotnog predsednika. FNRJ je 1963. godine promenila ime u Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija, i pod tim imenom je funkcionisala sve dok se dojučerašnja braća po materi nisu transformisali u vekovne neprijatelje. SFRJ se tokom ratnih dejstava 90-ih godina prošlog veka bespovratno raspala u paramparčad, i sve nekadašnje republike su postale nove države. Autonomne pokrajine Vojvodina i Kosovo za sada još nemaju rešen status, ali...

Bezbroj puta sam imao prilike da čitam ili slušam rasprave o hot chatu. I uvek sam se pitao kako to baš oni ljudi koji se u sve sveto zaklinju da nikada nisu imali slično iskustvo imaju negativan stav o toj pojavi. "Ja nikada nisam probao/la, jer mi je to fuj, i mislim da to rade samo bolesnici!". Hm, koliko se pitanja otvara nakon samo jedne (licemerne) rečenice! Odakle nekome pravo da donosi bilo kakav zaključak o nečemu što nikada nije iskusio? Shvatam ja da su u pitanju predrasude i lažni moral, ali ne vređa li onaj ko napiše ili izgovori takvu rečenicu moju inteligenciju? Ja zaista nikada sebi ne bih dao za pravo da donosim sud o nečemu što mi je nepoznanica. Pogotovo što se drugi (ma ko da su ti drugi, valjda oni koji nisu protiv hot chata, ali to opet ne znači ni da ga praktikuju) etiketiraju i nazivaju se bolesnicima, maloumnicima, jadnicima, drkadžijama... Previše je to slobode i drskosti, ali razumem da je strah od nepoznatog i od sopstvenog blama ako se pokuša pa se ne uspe - čudo.

Kakav bih ja to Srbin bio da nisam pre neko veče propratio ulazak na farmu individue koja se javnosti predstavlja kao Boki13. Ja zaista ne znam šta da mislim o njemu/njoj, i u kom rodu da govorim kada pišem o njemu/njoj. Da mi kojim slučajem ne radi ton na TV-u svakako bih pomislio da je u pitanju ona. Muškobanjasta i kabasta, ali ona. Pri tom, ona bi svakako bila svrstana u kategoriju ruskih turistkinja koje su osamdesetih godina prošlog veka opsedale beogradske hotele: nakaradno obučena, napadno našminkana, sa izrazitom željom da "zavođenjem" (ah, toliko mi se gadi i sama pomisao da sam morao da stavim navodnike) postigne određeni cilj i zaradi neku svotu novca. Da mi ne izaziva mučninu analizirao bih ga, počev od nametanja sopstevnog mišljenja kao aršina, preko lažne samouverenosti i patoloških laži o medijskom uspehu, pa zaključno sa izrazitom namerom da provocira sve oko sebe. Ali takvi primeri se nalaze u svim udžbenicima psihologije, te ja ne bih na to trošio reči.

Postoje neke stvari u životu koje ni najmudriji među nama ne mogu da predvide. Bilo da su lepe ili ružne, obično se pojave iznenada i pogode nas silinom koja bi se mogla porediti sa udarcem zahuktalog voza na relaciji Solun - Ljubljana. Reakcije nakon takvih udaraca obično budu nesuvisle, jer je šok preveliki i teško da možemo govoriti o racinalnom razmišljanju; čak i kod osoba koje se za sebe mogu zakleti da su uvek sa obe noge čvrsto na zemlji, i da nikada ne dozvoljavaju da im racio bude gurnut u stranu. Nakon što amortizuje prvi i najjači, čovek neiskusno ne sačeka i seriju slabijih udaraca (zemljotresi upravo tako i funkcionišu - nakon najjačeg potresa sledi nekoliko manjih, sve dok se tle ne umiri), već se baci na razmišljanje i na traženje krivca. Rekli bi mudri: greška broj jedan. Prva, i najveća. Neoprostiva. Niti će pronalaženje krivca (čitaj: svaljivanje krivice na drugoga) rešiti novonastalu situaciju, niti će se bilo ko posle pronalaženja istog osećati bolje. Pogotovo što umetnost samozavaravanja u pronalaženju krivca u drugome u ovakvim situacijamadoseže svoj vrhunac. Ljudsko biće je neprevaziđeno u maštovitosti kada je potrebno zamaskirati problem i eskivirati da se ponese teret sopstvene odgovornosti. Tu smo neprevaziđeni majstori, koji će pronaći sijaset opravdanja i "činjenica" koje nam idu u prilog. A sve da bi se umirila uznemirena kurva savest, i da bismo i sledećeg dana mogli da se pogledamo u ogledalo i poželimo sebi dobar dan.

E Klintone, Klintone, jebem li ti majku. Mrtvu! Mislim, kad je već psovka, neka bude srpska autentična. Sočna. I jedinstvena. Nekrofilska, takoreći. Pa ako VIP farmeri mogu da krešu ceo prvi red na sa'rani, mrtve roditelje oba Spola, i koga već sve ne prevrću u impotentno-prepotentnim lingvističkim izletima u avanturu, onda mogu i ja jednom bivšem američkom predsedniku da se najebem majke. Demokratija je to, bratac, imam puno pravo na slobodu govora. A što baš njemu? Mislim, šta mi je on kriv? To me pitaš? Eeeeeee, prijatelju moj... SaĆu ti kažem!

Da nas je kojim slučajem zločinačka (ona bre, iz mraka iznikla i ničim izazvana) NATO soldateska 1999. godine rokala malo jače i malo manje selektivno, možda bi se kukolj bar donekle proredio. Ovako nas je ostalo previše. Too much, rekli bi Klintovi glasači. Ostalo je previše onih koji odvajaju od usta da bi na TV Pink pustili egzaltiranu poruku tipa "To Miloše, Srbija je uz tebe!", "Miloš je pravi Srbin, ostali napolje!", i baljezgarije tog tipa. Previše onih kojima je jedan sasušeni i evidentno ne tako skoro na muški polni organ nataknuti pedofil jednostavno idol. Oličenje podlosti, beskičmenjaštva, zlobe i inih ljudskih osobina od kojih se civilizovanom svetu diže kosa na glavi, pa idol nacije! E pa braćo i sestre, Srbi i Srpkinje, sramota me je što se Srbinom zovem. Sramota me je zbog svih onih časnih ljudi koji o ovoj zemlji pronose dobar glas, sramota me je zbog svih grobova stradalnika koji su živote položili braneći čast i ugled otadžbine. Ako je cilj svega bio da pobedi jedan Miloš Bojanić, koji u zanosu dozvoljava sebi da se svrstava u istorijske ličnosti (nazvao se, zamisli molim te, trećim srpskim Milošem), onda je odavno trebalo zatrti nam seme. I obrisati nas sa lica Zemlje, i iz svih atlasa. A poslednji je priliku za to imao propali američki saksofonista, koji je krajem prošlog veka vodio američku naciju i akciju "Milosrdni anđeo". I baš sam ljut na njega što je posao uradio samo delimično, što nas njegovi avioni nisu zasipali kasetnim i tepih bombama, i što je sve prošlo kako je prošlo. Gotovo bezbolno.

P.S. Dugujem izvinjenje porodicama svih postradalih tokom NATO bombardovanja 1999. godine, ali verujem da je i njih sve podjednako sramota što je tema broj 1 u Srbiji 2010. godine genetska modifikacija čoveka, poreklom iz Semberije.

P.P.S. Fuj, kako se sam sebi gadim što sam ikada i pogledao Farmu!

U kontakt smo stupili slučajno, na jednom od chatova. Jedna od bezbroj chaterki sa kojom sam razmenio nekoliko kurtoaznih rečenica, a onda zatvorio chat. I sve bi najverovatnije ostalo na tome da me od prvog momenta nije nečim kupila. Besprekorno preciznim mislima, mozgom koji je radio 300 na sat, šarmom, duhovitošću, vrcavošću... Već sledećeg dana sam je kliknuo čim se pojavila na chatu, i od tada smo počeli svakodnevno da komuniciramo, privučeni neopisivo jakim magnetima. Vrlo brzo smo dospeli u fazu kada nije bilo bitno koliko vremena prođe od poslednjeg razgovora, nastavljali bismo tamo gde smo stali prethodnog puta; bilo da je to bilo pre nekoliko sati ili pre nekoliko dana. Beskrajno duga i zanimljiva kuckanja su ubrzo zamenili maratonski telefonski razgovori, što je jako čudno kada se uzme u obzir moj otpor prema (dugotrajnoj) upotrebi telefona. Bilo je tu obostranog flerta, kako bez toga da prođe, ali to nije bila osnova. Ubeđen sam da su nam se energije od prvog trenutka prepoznale i da smo na osnovu toga jako brzo osetili stepen bliskosti kakav se retko postiže u životu. I onda smo počeli da se dogovaramo da se vidimo...