Mojoj mami umesto maturske slike u izlogu

Sve što traje ima svoj kraj, nekada je on manje a nekada više srećan. To zavisi od mnogo činilaca, i neretko se dešava da mi na krajnji ishod možemo da utičemo vrlo malo ili ne možemo da utičemo nikako. Ali da bismo uopšte stigli do tog kraja, moramo se prvo naći na početku. Ovaj post je, stoga, početak jednog blogovanja, kome se za sada ne vidi kraj. Ne slutim čak ni sve pravce u kojima će mi se misli kretati, ali već dugo sam želeo da učinim sebi plezir i da stvorim kutak u kome ću moći da se bavim mentalnom masturbacijom. Gde ću moći da iznesem svoje misli bez bojazni da ću povrediti nečija osećanja, jer svako ima opciju da ne dolazi i da ne čita moj blog ako mu bilo šta od napisanog smeta. Gde ću moći da izbacim iz sebe sve ono što me raduje ili što me muči, bez bojazni da ću smoriti bilo koga, jer monitor - baš kao i papir - trpi sve!

Budući da čitaš ovaj prvi post možeš da smatraš da spadaš u krug meni bliskih ljudi, jer ću u početku o postojanju bloga obavestiti samo ljude sa kojima sam u svakodnevnoj komunikaciji, i pre svega ljude za koje mislim da će imati sluha za ono što će se ovde nalaziti. Na tehničke nedostatke nemojte obraćati pažnju, vremenom ću raditi na tome. Ne želim da od sopstvenog bloga napravim bauka, i da mu postanem rob, pa da se trudim da sve bude savršeno od samog početka. Moramo i on i ja da preguramo dečije bolesti. Pomorandže i sokove primamo radnim danima od 20 do 22 h.

Dobrodošli u moj web kutak!