Pre mesec i po dana sa ovog sveta je otišao moj muški roditelj. To je nešto što je - ma kako to paradoksalno zvučalo - deo života, i mislim da oko takvih događaja ne treba da se pravi velika fama, niti da se diže Bog zna kakva prašina. Svi smo se rodili da bismo jednog dana umrli, i još niko nije uspeo da eskivira to poslednje putovanje. Sve su prilike da se u dogledno vreme to neće ni desiti. Nosio sam se mišlju da na blogu pišem istog dana kada mi je otac ispustio dušu, ali mi je to bilo nekako patetično, i verovatno bih posle toga brisao taj tekst, te sam pustio da prođe neko vreme i da se emocije stalože. Koliko je to moguće, jel'te. A onda sam jutros skuvao kafu i seo da napravim rekapitulaciju, i da se još jednom prekrstim i levom i desnom i da se zapitam u kakvoj mi to zemlji živimo!
Ono što je u celoj priči možda jako bitno jeste činjenica da se moj otac zaista upokojio, u pravom smislu te reči. Dugo se borio sa teškom bolešću, bio je u toj borbi jak do samog kraja, i sa te strane sam jako ponosan na njega. Jeste se plašio, možda čak i malo više nego što bih to od njega očekivao, ali je ipak bio borac. Do poslednjeg daha. Predao se tek dva dana pre samog kraja, tada se videlo da nema više snage da se bori. U bolnicu sam ga smestio u četvrtak, u petak smo majka i ja bili u poseti i već tada je bio u nekom stanju "ni na nebu ni na zemlji", u petak uveče je, za divno čudo, večerao i pametovao po sobi (reče meni njegov prijatelj: to je labudova pesma), a u subotu sam se vozio prema bolnici i razmišljao o tome kako bi za sve bilo bolje da se on konačno smiri. Zvuči surovo, i mnogi koji ovi pročitaju će me okarakterisati kao bezdušnog, ali ja tvrdim (i zato i pišem sve ovo) da sam u celoj priči bio racionalan i izuzetno dobronameran prema oba roditelja. Otac bi se samo mučio, vegetirao bi kao biljka, a majka (i sama slabog zdravlja) bi se lomila oko njega i ludela što ne može da mu pomogne.
Sačekao me je živ u subotu. U komi, ali živ. Stajao sam pored njega nekoliko minuta, a onda je hodnikom prošao dežurni doktor. Izašao sam iz sobe da porazgovaram sa njim, i dok smo razgovarali iz sobe je izašla medicinska sestra i onako "značajno" je pozvala doktora da uđe u sobu. Izašao je posle minut i prvo je pokušao da me eskivira (pobogu, pa školovani su da saopštavaju takve vesti), a onda mi je izjavio saučešće. Porazgovarali smo još malo, preneo mi je neke "tehničke detalje", i kud koji mili moji. On dalje za poslom, ja za obavezama koje su mi se nametnule. Iako ne koristi Internet i male su šanse da će ovo ikada pročitati, ne mogu da se ne zahvalim svom drugaru Blaži koji je tada bio sa mnom. Pustio me je da se borim sa emocijama na svoj način, i njegovo jedino "uplitanje" sastojalo se u pitanju da li želim da on vozi, a podtekst je naravno bio "Da li si sposoban da voziš?". Ćutao je zajedno sa mnom, i hvala mu na tom ćutanju. Otišli smo prvo na Novi Beograd po neke nesrećne novce, a onda pravac Batajnica. I onda počinje spektakl!
Sa svih strana sam čuo da je nemoguće pronaći mesto na batajničkom groblju, da se ljudi sahranjuju na Orlovači ili na Lešću, pojavilo se odjednom hiljadu savetodavaca, svako je imao neku svoju verziju toga šta i kako treba da radim, a ja sam samo želeo da kolektivno odjebu i da me puste da ispratim oca onako kako smatram da treba. Kažu da je običaj u takvim situacijama da brigu oko tehničkih detalja preuzme neko blizak porodici, a da porodica tuguje. Ja sam taj običaj malo izignorisao, i apsolutno sve što je bilo potrebno da se organizuje ispraćaj sam obavio sam. Ne zbog toga da bih se time kasnije "hvalio", već jednostavno smatram da muški potomak treba da bude taj koji će preuzeti na sebe brigu, a i nisam želeo nikako da dozvolim da mi bilo ko i na bilo koji način nameće neke svoje običaje. Niti sam želeo da dozvolim da zbog nečije nespobnosti bilo šta zaškripi.
A kada je administracija u pitanju - uvek škripi! Počev od toga da su mi u Pogrebnom na potvrdi o smrti, koja je potrebna da bi se dobio izvod iz Matične knjige umrlih, napisali pogrešne podatke. Ljubazna matičarka mi je objasnila i zašto. Angažovao sam sopstveni prevoz i opremu za pokojnika, pa mi je to bila kazna: oni upišu pogrešan podatak, matičar me vrati, pa moram bar dva puta da se prošetam na relaciji Pogrebno - Opština. "A da ste dali to nama da obavimo, vi biste sedeli kod kuće...". Ma jel'da? Ima gospođa matičar i dušu i korektor, pa se podatak ispravi, i tera se dalje. Bilo kako bilo, došao sam da preuzmem oca i da ga prevezem u Batajnicu, a tome po zakonu prethodi identifikacija. Sam čin podrazumeva da je radnik pogrebnog bar službeno ljubazan, jer je situacija neprijatna po onoga ko mora da prepozna bližnjeg svog i da potvrdi njegov identitet. Uđem u prostoriju za to, vrli čimbenik Pogrebnog podigne poklopac sanduka i pita:
- Je li to to?
- Ne, to je mrtav čovek.
- Pa to... Je li to to?
- Ne, to mi je otac! (prećutao sam "...magarčino neotesana!")
- Pa da bre... Je li to to?
Nemoćno sam klimnuo glavom i rekao mu: "Zatvori...". Tu sam zaista ostao bez teksta. Ja shvatam da je tim ljudima to svakodnevni posao, i da je njima leš isto što i kutija sa sijalicama za radnika u fabrici, tj. roba, ali bi trebalo da pokažu minimum poštovanja. I prema pokojniku, i prema onome ko ima tu neprijatnu dužnost da izvrši prepoznavanje. Razmišljao sam da li bi imalo efekta da sam išamarao vucibatinu, ali sam shvatio da bi jedini efekat bio moje privođenje u novobeogradsku policiju.
Došlo se i do famoznog zakazivanja sahrane: zakupljeno grobno mesto nemam, novih takođe nema, i šta sad?
- Pa Orlovača!
- Nemoj kume, daleko je, nemoj ako Boga znaš!
- Pa sad... Imaju tu neke grobnice koje su ljudi voljni da prodaju...
- Koliko se to plaća?
- Od 16 do 20 hiljada.
- A da je regularno?
- 15 i po hiljada dinara...
- Pa daj bre, šta ima veze, daj to što hoće ljudi da prodaju.
- Ali tu su u pitanju evri.
- 20 hiljada evra za grobnicu?!?!?!?!
- Pa to su cene, to ne diktiram ja, takvo je tržište.
Raspitam se ja malo, i saznam da su lokalni mafijaši otkupili masu slobodnih parcela, napravili grobnice, i sad ih preprodaju. Pa grobnica košta kao garsonjera, jbt! Naravno, ali svako mora da bude sahranjen, tako da... Sve u svemu, malo potezanja poznanstava, malo ovako, malo onako, a najviše dobronamernost i predusretljivost upravnika groblja, sredilo se i to. Sve je obavljeno kako treba, u skladu sa mogućnostima, posle ispraćaja se otišlo na ručak u obližnju kafanu, i ljudi su se razišli. I tu onda počinje razmišljanje...
U celoj priči se vrte uslovno rečeno veliki novci, i svako uzima svoj deo kolača. I pogrebno preduzeće, i agencija koja prodaje opremu, i novine za čitulju, i štampar koji štampa parte, i upravnik groblja, i pop (kada ga neko angažuje, ali to ovaj put nije bio slučaj), i vlasnica kafane, i onaj što prodaje prasiće istoj, i cvećari... A porodica je tu da plaća i da tuguje. I da brine o tome da li je sve bilo "kako treba". Famozna rečenica: znaš, da se ne obrukamo pred narodom!
Da ima ića i pića, da sve bude na nivou, da se ispoštuje 12.835 običaja, a preostalih 10.355 ćemo da poštujemo kada se bude obeležavalo 7, 40, 180, 365 i koliko hoćeš dana. I svaki put ćemo spremati krkanluke, i svaki put ćemo pucati pare kao ludi, ali ima da se priča kako je sve bilo cool. Već zamišljam kako to mladi prilagođavaju žargonu: "Jbt, bio sam na nekoj skroz cool sahrani, bilo je do jaja, jedva čekam da još neko rikne da idem ponovo!". Lepo reče Balašević, doduše on za svadbe, ali na isto se svodi. Parada pijanstva i kiča.
A i to tugovanje... Porodici je teško jer je neko umro, pa sve plaču i krše ruke, i ne znaju kako će preživeti taj bol. Koji bol??? Bolovao je onaj ko nas je napustio, i njemu je bilo najteže. Sada mu je laknulo, upokojio se, više ga ništa ne muči, ne skače iz kreveta od bolova, ne guši se, ne vucaraju ga po bolnicama, ne bodu ga igle, ne zrače ga skeneri... I njemu je sada BOLJE. Pa ko ga je voleo, i ko ga voli, taj treba da se raduje što se smirio, a ne da tuguje što ga više nema. Nedostajaće nam svima, ali je tu u našim srcima, i to niko i ništa ne može da promeni. Čemu onda tugovanje? Čemu dizanje halabuke oko jednog potpuno prirodnog čina?
Ne znam... Možda sam ja zaista bezdušan, možda sam divlji, možda surov... Ali je tako kako je! I ja nikada neću pristati da robujem glupim običajima koji su u vezi sa smrću. Bar kada je u pitanju prirodna ili smrt nakon duge i teške bolesti.
