This is a man's world

Kako ubitačno dobar naslov! Svet pripada nama, muškarcima. Wow! A onda sedneš, turiš prs' na čelo, pa porazmisliš...

Krećem od pretpostavke da živimo u patrijarhalnom društvu, gde je osnovna uloga oca i supruga da se bori za egzistenciju porodice, te da je isti manje posvećen deci, a više svojoj primarnoj funkciji. Sledeći tu logiku dolazimo do činjenice da svi dečiji (ne)uspesi imaju veze sa majkama. I da deca sva dobra dela čine da bi svoju majku učinila srećnom. To se u poslednje vreme menja, jer su i majke prinuđene da se bave karijerama, ali tu su opet bake, dadilje, vaspitačice (ah, taj ženski rod...). Dete je tu da usreći majku i učini je ponosnom. I tako to ide dok dečak ne shvati da ne postoji samo mamina suknja, već da postoje i druge "žene". I onda počinje borba za osvajanje njihovih simpatija. U zavisnosti od uzrasta to varira: od povlačenja za kosu i nestašnog dobacivanja, pa preko praćenja posle škole do kuće, tu su i pozivi da se izađe, kasnije i za zabavljanje, do onog konačnog pokušaja da se jedna žena učini srećnom i da je se romantično zaprosi. I time joj se stavi do znanja da smo izabrali baš nju da nam bude jedna i jedina. Neki bi rekli - da zadovoljimo (po ko zna koji put u životu) žensku sujetu.

Misli nevešti muškarac da je njenim pristankom na vezu/brak završio posao sa osvajanjem. O, ne, dragi moj muškarčino! Iz momenta si se zajebao! Tek tada počinje neprekidno ugađanje njenom visočanstvu: ne ostavljaj čarape/veš/odeću svuda po stanu, spuštaj dasku kad izlaziš iz WC-a, promeni taj after shave odvratan je, počni da koristiš onaj koji se njoj dopada, kada kupuješ odeću i obuću misli o tome da li će se to njoj dopasti, kada biraš destinaciju za letovanje vodi računa o tome šta ona misli o tom mestu, kada moler dođe da kreči stan prepusti njoj izbor boje, isti slučaj je i kod kupovine nameštaja, u izbor automobila ti se neće baš mnogo mešati, ali boja mora da bude po njenoj želji, itd... Bezbroj je primera. Nisam zašao u intimnije oblasti poput konstantnog zavođenja, njenim potrebama da se oseti željenom, voljenom, o definisanju toga šta je normalno (ili dozvoljeno) u seksu, a šta ne...

I kad tako razmislim, dođem do zaključka koji je nemoguće ignorisati: sami biramo opciju da im ugađamo, i one ovaj svet kroje prema sebi, a mi mentalno masturbiramo na frazu iz naslova ovog blogovanja. Desi se, ponekad, da se i mi uskurčimo i rešimo da lupimo šakom o sto, ali je dovoljna i sama najava da će nam uskratiti seksualni obrok i mi povijemo rogove. Sve gore navedeno - uz male modifikacije, doduše - primenjuje se i na slobodne žene i muškarce. Poželimo li da joj se uvučemo u gaćice učinićemo svakojaku majmuniju, samo da svoju želju sprovedemo u delo. A ona to vešto koristi i nevešto trepće. I ja ovim ne krivim žene, budale bi bile kada ne bi koristile tu našu slabost. Ali ne mogu da ne primetim da je ovaj naslov jedno veliko... ma jedno OGROMNO sranje! Ovaj svet počiva na ženskom međunožju, i sve se svodi na neumorne pokušaje muškaraca da do tog međunožja dopru.

Stoga... This is a vagina's world!