U kontakt smo stupili slučajno, na jednom od chatova. Jedna od bezbroj chaterki sa kojom sam razmenio nekoliko kurtoaznih rečenica, a onda zatvorio chat. I sve bi najverovatnije ostalo na tome da me od prvog momenta nije nečim kupila. Besprekorno preciznim mislima, mozgom koji je radio 300 na sat, šarmom, duhovitošću, vrcavošću... Već sledećeg dana sam je kliknuo čim se pojavila na chatu, i od tada smo počeli svakodnevno da komuniciramo, privučeni neopisivo jakim magnetima. Vrlo brzo smo dospeli u fazu kada nije bilo bitno koliko vremena prođe od poslednjeg razgovora, nastavljali bismo tamo gde smo stali prethodnog puta; bilo da je to bilo pre nekoliko sati ili pre nekoliko dana. Beskrajno duga i zanimljiva kuckanja su ubrzo zamenili maratonski telefonski razgovori, što je jako čudno kada se uzme u obzir moj otpor prema (dugotrajnoj) upotrebi telefona. Bilo je tu obostranog flerta, kako bez toga da prođe, ali to nije bila osnova. Ubeđen sam da su nam se energije od prvog trenutka prepoznale i da smo na osnovu toga jako brzo osetili stepen bliskosti kakav se retko postiže u životu. I onda smo počeli da se dogovaramo da se vidimo...
Bila je velemajstor u pronalaženju razloga za odlaganje susreta; na maštovitosti bi joj pozavideli mnogi! Pri tom nijednog trenutka nije dozvolila da se ja osetim glupo, iako sam bio svestan da iz nekog razloga eskivira, odlaže... Igrali smo tu neku igru mačke i miša, oboje svesni činjenice da je nećemo moći igrati doveka. Prvom susretu je kumovala - a ko bi drugi?! - kuma, koja je doputovala u njen grad i koja je poželela da upozna čoveka o kome je slušala. Bio sam psihički pripreman pažljivo i dugo na činjenicu kako ona ima viška kilograma, kako joj je zbog toga neprijatno da upoznaje nove ljude, kako se ona eto po malo i stidi... Čak sam i putovanje do nje proveo kuckajući SMS-ove u kojima sam joj objašnjavao da ljude ne cenim prema fizičkom izgledu, već prema onome što nose u sebi, a pre svega što imaju u glavi. Uspela je da mi stvori blagu tenziju i osećaj neizvesnosti, i priznajem da sam se u par trenutaka upitao: "Pa koga ću ja to upoznati kad me već toliko upozorava?". I onda sam na dogovorenom mestu ugledao parkiran automobil iz koga su izašla dva najnasmejanija oka na svetu. U njen osmeh sam se zaljubio momentalno, a sledeće u šta sam se zaljubio je bila njena neposrednost. Plenila je sve oko sebe, rušila je prepreke umilnošću male mace i snagom uragana. I taj momenat, susret ispred prodavnice na uglu, pamtiću dok me pamćenje služi. Te večeri sam upoznao još neke njoj jako drage ljude, i oni su svi ostavili pozitivan utisak i stvorili svako svoj kutak u mom srcu, ali ona me je definitivno kupila za sva vremena.
Od tada smo se družili periodično, u skladu sa sopstvenim mogućnostima, uglavnom u njenoj vikendici na periferiji grada u kome je živela. Predivni dani i večeri i noći, provedeni u smejanju, kupanju, pa i pijanstvima. Period koji se sigurno neće vratiti, i koga ću se uvek sa setom sećati. Odlazili smo i po kafanama, družili smo se, provodili neke bezbrižne trenutke u prilično suludo vreme, i ja sam se svaki put rastajao od nje sa još jačim ubeđenjem da većeg lafa neću sresti u životu. Laf u mozgu, laf u srcu, neko koga možeš na ranu priviti umesto melema. Neko sa kime možeš da razgovaraš o najozbiljnijim temama na svetu, i ko će ti se u razgovoru predati do poslednjeg atoma mozga, ali i neko sa kime se možeš beskrajno dugo smejati. I dok ovo pišem knedla mi stoji u grlu, ali mi je na licu osmeh, jer mi pred očima proleću momenti u kojima je posle neke "smicalice" nevino treptala očima i "naivno" se pitala šta se to sad desilo.
Ponekad je prolazilo i po nekoliko nedelja ili meseci da se ne čujemo, ali sam ja sve vreme osećao kao da je tu. I poštovali smo međusobno te faze povlačenja. I nepogrešivo smo znali kada treba da se čujemo, a kada je bolje da malo ćutimo. Kada bih verovao u postojanje savršenog, naš bih odnos okarakterisao baš tako. Jedno potpuno razumevanje, čak i kada su u pitanju ružne ili loše stvari koje (ne)svesno radimo; čak i tada smo znali da li je potrebno analizirati (ne)učinjeno ili ga jednostavno treba pustiti da otplovi Dunavom, što dalje od nas. Vremenom je postala pridruženi član porodice, i u fazi kada je dolazila da nas obiđe u Batajnici ja sam zaista imao osećaj da je u kuću ušao neko
moj,
naš.
Vremenom je odabrala povlačenje, uz tek povremeno oglašavanje SMS-om, nekada vrlo smislenim, nekada donekle nejasnim, ali sam to pripisivao uticajima hemije. Rezonovao sam da je nešto popila (bilo da je u pitanju neki lek, ili čaša vina), pa da će - ukoliko je potrebno - nejasno pojasniti sutradan, ili kad već bude vreme za to. Čvrsta i jaka veza među nama nije bledela, ali su se kontakti proredili skroz. Shvatio sam da prolazi kroz tešku fazu, pretpostavio da oko sebe ima dovoljno ljudi koji joj pomažu savetima i da bih joj ja bio samo višak, pa sam se povukao, ostavio sam joj prostora da bar malo diše, znajući da je čoveku koji se bori najteže od dobronamernih saveta. Koji to zaista jesu, ljudi koji savetuju su oni najbliži, i imaju najčistije namere, ali umeju da budu jako opterećujući.
A onda me je, posle dužeg vremena, pozvala zajednička prijateljica. Čim sam joj prepoznao glas - znao sam. I ostao sam u šoku. Kao što sam u šoku i sada dok ovo pišem, iako sam pustio da prođe nekoliko dana, i da se emocije koliko toliko stalože. Odlučila je da baci peškir u ring, i da prestane da se bori. Ona nije umrla, ona je jednostavno pustila da se ugasi. I duboko sam ubeđen da je ovo njena čvrsta i neopoziva odluka, i da niko i ništa nije moglo da utiče na to. Ne govorim to da bih "oprao" sebe pred samim sobom što nisam pokušao više da utičem na nju. Govorim to iz najiskrenijeg ubeđenja da je to zaista tako, iako će me do kraja života mučiti pitanje da li sam možda - na bilo koji način - mogao da utičem na tu njenu odluku. Kako god, ona je sada među zvezdama i anđelima, tamo joj je mesto. Do kraja života neću sebi oprostiti što nisam otišao da je ispratim na taj poslednji put, ali za to postoje objektivni razlozi, koje ću zadržati za sebe.
Ovaj svet je izgubio predivnog čoveka, ja sam izgubio prijatelja, ali mi ostaje uteha da ću je kad tad pronaći, i da ću je onda pošteno izgrditi za pizdariju koju nam je svima priredila, a onda ćemo se napiti i smejati. Kao nekada davno. Kao nekada dok se smejala, i dok je bila puna života.
Tina, počivaj u miru, i ja znam da znaš... U mom srcu ćeš živeti sve dok ono kuca. I hvala ti na svim lepim trenucima koje smo proživeli zajedno.
Zbogom, Tiosava.
