Nedavno je Srbiju prodrmao skandal povodom predloga Zakona za sprečavanje diskriminacije. Isti je - bar ono što sam ja uspeo da pronađem i pročitam - čisto sranje, i još jedan od pokušaja da se dodvorimo EU i pokažemo kako mi nismo nebeski narod koji kao od šale pobedi čak i NATO, već smo emancipovani i vrlo demokratski nastrojeni. To što mi imamo prezimena tipa Ocokoljić (kanda su članovi te loze bili poznati po tome što su sinovi klali očeve), to što imamo 27 različitih naziva za vetar (što je dokaz da smo se vucarali kao i svi drugi nomadi), što imamo izraze tipa vukojebina (ehej, vukovi se pare daleko od čopora, a i čopori su po default-u daleko od ljudi, ali Srbin je stigao i to - da sa'vata vuka i vučicu dok se drže za ručicu) - sve to nema veze, mi smo nacija koja će blagoglagoljivo komunicirati sa pripadnicima ama baš svih vera i rasa, koja će podržavati homoseksualne brakove, ma eto dozvolićemo i deci da puše tu marihuanu jer je dokazano da je ona zdravija od cigareta, sve ćemo mi... Samo nam recite da ćemo biti stavljeni na belu šengen listu pa da mi možemo bez smetnji, kao i decenijama do sada, da idemo u tri pizde materine! Pardon, ne idemo tamo, mi to idemo trbuhom za kruhom, iako nam ovde teku med i mleko.
U celom tom skandalu mene je šokirala pičkasta reakcije Vlade Srbije, koja je na intervenciju Crkve (bilo da je u pitanju samo pravoslavna, bilo da su i ostale crkve umešale svoje prste) odmah povukla predlog Zakona iz procedure, i vratila ga na doradu. Doduše, kad god na vestima vidim premijera, shvatim da Vlada i ne može da nam bude drugačija do bezlična, pihtijasta, amebasta... Podviknuše crkvene glavešine i Mirko (bez Slavka) podvi repić i pobeže nazad u kućicu, da smisli drugu strategiju sa kojom će pred velikodstojnike. A sve to, zapravo, i dovodi do suštine ovog teksta: uticaj crkve kao institucije na (ne)vernike. I to je nešto sa čime se nikada neću pomiriti, ma koliko bio svestan da među sveštenstvom tu i tamo može da se pronađe častan čovek. Ne tvrdim da su svi popovi lopovi, mada sumnjam da bi ta tvrdnja bila lako oboriva, ali nečastan je i onaj koji vidi šta se oko njega dešava a ipak ostaje u mantiji i ne diže svoj glas protiv.
Šta je zapravo Crkva? Najjača marketinška agencija na svetu, sklona manipulacijama svih oblika, a sve zarad sticanja ogromne materijalne koristi. Ova definicija bi, doduše, mogla da se primeni i na mafiju, na organizovani kriminal i na slične organizacije diljem zemaljske lopte, ali tako je kako je. Krenite samo od crkvenog celibata (valjda se to tako zove - zabrana sveštenim licima da sklapaju brakove): jedini razlog za to je bio sprečavanje da se imovina crkve rasipa i deli naslednicima. Uz pomoć te zabrane Crkva po upokojenju sveštenika po automatizmu postaje vlasnik sve njegove pokretne i nepokretne imovine, bez mogućnosti da se jave naslednici kojima to pripada. A na nekim tajnim pergamentima ostaje zapisano da su navodni nećaci, sestrići, bratanci & ostali zapravo deca nastala iz vanbračnih veza sveštenika. Tako je od vremena Bordžija, pa je tako i dan danas.
Napomena za sve one koji će reći da postoje religije gde su brakovi dozvoljeni: ja govorim o Crkvi generalno, sa akcentom na katoličku (jer ona ima najveći broj vernika), sve ostalo su samo nijanse.
Počeo sam previše da idem u širinu, i bojim se da ću izgubiti nit, te ću se ovde zaustaviti i ostaviti i čitaocima da svojim komentarima usmere dalju priču, jer to i jeste svrha bloga.
