Virtuelni svet

Hteli mi to da priznamo ili ne, chat je bitan segment svih nas "virtuelnih" ljudi. Neko voli da komunicira putem maila, neko koristi instant messengere, neko voli da ode na neki javni chat, poput SerbianCafea, Krstarice, itd... Postoje dve vrste konzumenata chata: oni koji priznaju da vole da chatuju i oni koji to ne priznaju. Ne vidim zašto se ovi potonji foliraju, i koga zapravo misle da mogu da slažu, jer potreba za komunikacijom spada među osnovne ljudske potrebe. Upravo se po toj potrebi i sposobnosti razlikujemo od životinja, iako sam ja ubeđen da i životinje imaju svoj način komunikacije, ali to sad nije tema. Tema je Krstarica, chat koji bi po svim parametrima i preduslovima trebalo da bude srpski virtuelni brend, nešto čime će se Srbija ponositi. Lično sam u ExYu fazonu, jer sam rođen i odrastao u SFRJ, ali to ne smatram razlogom da na prvo mesto ne stavim Srbiju, jer sam pre svega Srbin, a i državljanin sam te države. Kao što ne smatram da je Francuz zatucani šovinista (mada... oni to i jesu, jebeš ga, ali ni oni nisu tema sada), tako ne smatram ni za sebe da je ružno dati prvenstvo otadžbini, uz dužno poštovanje svih ostalih naroda i nacionalnosti. Stoga celu priču oko Krstarice posmatram kao kosmopolitski nastrojen Srbin, i tretiram je - na neki način - kao Srbiju u malom, jer to i jeste slika i prilika društva u kome živimo. Tamo ne dolaze roboti, već upravo ljudi koji nas okružuju. Sa svim svojim vrlinama i manama.

Ona je... Ma prosto savršena!

Iako je pod obavezno član nekog od sajtova za druženje (upoznavanje, muvanje, seksualne kontakte, kako god...) ili redovan konzument chata, ona je online da bi proverila poštu ili pronašla neku informaciju na Internetu. Eventualno, da kontaktira sa nekim od rodbine ili prijatelja koji su u belom svetu, pa je ovako jeftinije. Činjenica da svakodnevno online provodi bar po nekoliko sati nema veze sa njenom usamljenošću i zavisnošću od Interneta, to je samo moj maliciozni komentar. Ako joj se i desi da se upusti u razgovor sa muškarcem ona će u startu staviti do znanja da nikakvo muvanje i nikakve simpatije ne dolaze u obzir, ona je mnogo iznad toga. Jedan od omiljenih segmenata takovih razgovora mi je:

- Pogotovo mi idu na nerve bolesnici koji traže hot chat! To je tako bolesno!
- A kada si poslednji put imala takav razgovor?
- Pa nisam nikada, naravno, to je odvratno!
- Hm, a kako onda znaš da je odvratno i bolesno ako nikada nisi učestvovala u takvom razgovoru?
- Pa znam, to mogu da rade samo bolesnici!
- Aham... Ti si znači od onih koje se pale isključivo na fizički izgled i veličinu penisa.
- Ne, naprotiv, meni je važan mentalni stimulans i važne su mi emocije, fizički izgled mi je nebitan!
- Aha, pa dobro... A šta mu dođe taj hot chat ako nije mentalni stimulans?
- E, dosadan si, odjebi!

Volim to argumentovano privođenje kraju diskusije. Neko zlurad bi rekao da se kokoška uplela u sopstvenu kučinu i da agresijom pokušava da sakrije zbunjenost, ali ovo nije ironičan tekst o ženama, ovo je ipak oda (srpskoj) chaterki.

Posebno je zanimljivo iz prikrajka pratiti razgovor u kome učestvuje više od jedne žene, a kada je u blizini muškarac na koga bi želele da ostave utisak. Onda su obe nezainteresovane, neutralne, šaljive, a zapravo sve vreme ispituju jedna drugu, prate reakcije, njegove eventualne komentare, smišljaju strategiju... I od jedne tako trivijane stvari, kao što je chat (od engleskog glagola koji znači ćaskati), naprave pravu pravcatu doktrinu. Paranoja tu dođe kao normalna propratna pojava. Svaka rečenica je usmerena (suptilno, i u šiframa) protiv nje, svaka šala je na njen račun, a baš svaka žena koja se tu zatekne došla je isključivo sa namerom da joj preotme simpatiju/momka/muža. A svaka njegova lepa reč je izgovorena upravo zbog nje.

I ama baš svakoj se mogu prodati versi i note, samo je pitanje koliko to ko želi. Čak i ne treba biti preterano pametan i maštovit, radi se o nekoliko šablona. Negde je potrebno malo, a negde malo više vremena, rezultat je na kraju uvek isti. I kada - po ko zna koji put - svesno popuše laž i nakon toga dožive razočarenje, kriv je onaj koji je prodavao verse, a ne one koje su ih svesno kupovale.

I tako ona opet da bi proverila poštu otvara mIRC ili podiže MSN, ili odlazi na omiljeni forum, sajt, gde god... A sve bi bilo mnogo lepše kada bi bilo iskrenije, i lišeno šifri, skrivenih značenja, laži, licemerja...

P.S. Postoji, takođe, saga o (srpskom) chateru, ali ću to ostaviti za neki drugi put. Ne mogu trenutno da razmišljam o populaciji gde svaki muškarac ima alatku od najmanje 20 cm i može da jebe bar po 4-5 puta bez vađenja.

Iliti čistim srpskim jezikom rečeno: vrlo jebeni fejsbuk!

Registrovao sam se odavno, još dok svet nije zahvatila ta manija. Hteo sam da pogledam nečije slike, a nije moglo dok se ne uloguješ. Pa mi je nalog stajao dugo netaknut, sve dok narod nije postao ekstremno dosadan sa pitanjem "A ima li te na Fejsu?". Moram priznati da mi je jedno kratko vreme bilo čak i interesantno, iako nisam sumanuto skupljao "prijatelje". Vremenom mi je postalo svejedno, a onda je FB počeo da me iritira. Iritirao sam i sam sebe što svako jutro mazohistički pijem kafu i otvaram fejsbuk. I klikam kao budala na IGNORE za razne aplikacije (i pored toga što ih ja kao blokiram, obaveštenja i pozivnice uredno stižu). I svaki put kada kliknem na bilo koji link, dok se otvara stranica, meni kroz glavu prođe činjenica da od svega toga neko tamo ima više nego pristojan prihod. A tek chat! Ah, koliko nerviranja oko činjenice da se svaki čas "zaglavi", pa sam online, pa sam offline, pa se meni taman stabilizuje a onoj drugoj (trećoj, četvrtoj...) strani počne da pravi probleme.

I onda se ja nekako presaberem: 95% ljudi koji su mi na listi prijatelja na FB-u komunicira sa mnom i preko MSN-a. A isti je počeo da mi stvara osećaj nervoze. I zaključim vrlo prostu stvar: mnogo je bolje deaktivirati nalog na fejsu, i nastaviti komunikaciju kao i pre pojave istog, nego se nervirati da bih "ispoštovao" ne znam ni ja šta. Nečiju želju da dobije gomilu srca i tako sebi pokaže da je ljudima stalo do nje(ga), ili nečiju potrebu da ima najlepšu i najbolju njivu, ili najbolje opremljen stan... A sve to virtuelno. Kažu: da, ali tamo možeš da vidiš i slike! Pa slike mogu da vidim gde hoćeš, a inače nikada nisam bio neki ljubitelj fotografija. Valjda zato što smatram da nisam fotogeničan, pa ne volim svoje slike, onda ne čeznem ni za gledanjem tuđih. Uostalom, kada je trebalo da pogledam gomilu slika sa jednog godišnjeg odmora, pogledao sam album napravljen na Photobucket-u (ili nekom sličnom sajtu). Tako da...

Ko god čita ovo, a eventualno se pita zašto me nema na FB-u, sada ima informaciju iz prve ruke.

Povod za ovo pisanije nije nikakav konkretan događaj, već jednostavno sledim tok misli. Krenulo je od toga što sam, pijući prvu jutarnju kafu, iščitavao komentare na FBook-u. I po ko zna koji put sam se vratio na večitu i neiscrpnu temu virtuelne komunikacije. Svi oni koji su istog momenta pomislili "Ja sam i uživo i online isti/ista, i ni po čemu se ne razlikujem" mogu slobodno da preskoče rečenice koje slede, a najpametnije rešenje im je da kliknu na mali X u gornjem desnom uglu svog browsera (nikada se neću navići na izraze poput web čitača).