Stvaran svet oko mene

Krenuo sin u varoš, ispraća ga majka.

- Nemoj, sine, sredinom sokaka...
- Neću, majko.
- Nemoj, sine, ni krajem sokaka...
- Neću, majko.
- Pa kako ćeš onda, sine?
- Onako...

Svako slovo koje bih dalje napisao bilo bi skrnavljenje velike životne mudrosti.

Kako ubitačno dobar naslov! Svet pripada nama, muškarcima. Wow! A onda sedneš, turiš prs' na čelo, pa porazmisliš...

Krećem od pretpostavke da živimo u patrijarhalnom društvu, gde je osnovna uloga oca i supruga da se bori za egzistenciju porodice, te da je isti manje posvećen deci, a više svojoj primarnoj funkciji. Sledeći tu logiku dolazimo do činjenice da svi dečiji (ne)uspesi imaju veze sa majkama. I da deca sva dobra dela čine da bi svoju majku učinila srećnom. To se u poslednje vreme menja, jer su i majke prinuđene da se bave karijerama, ali tu su opet bake, dadilje, vaspitačice (ah, taj ženski rod...). Dete je tu da usreći majku i učini je ponosnom. I tako to ide dok dečak ne shvati da ne postoji samo mamina suknja, već da postoje i druge "žene". I onda počinje borba za osvajanje njihovih simpatija. U zavisnosti od uzrasta to varira: od povlačenja za kosu i nestašnog dobacivanja, pa preko praćenja posle škole do kuće, tu su i pozivi da se izađe, kasnije i za zabavljanje, do onog konačnog pokušaja da se jedna žena učini srećnom i da je se romantično zaprosi. I time joj se stavi do znanja da smo izabrali baš nju da nam bude jedna i jedina. Neki bi rekli - da zadovoljimo (po ko zna koji put u životu) žensku sujetu.

Misli nevešti muškarac da je njenim pristankom na vezu/brak završio posao sa osvajanjem. O, ne, dragi moj muškarčino! Iz momenta si se zajebao! Tek tada počinje neprekidno ugađanje njenom visočanstvu: ne ostavljaj čarape/veš/odeću svuda po stanu, spuštaj dasku kad izlaziš iz WC-a, promeni taj after shave odvratan je, počni da koristiš onaj koji se njoj dopada, kada kupuješ odeću i obuću misli o tome da li će se to njoj dopasti, kada biraš destinaciju za letovanje vodi računa o tome šta ona misli o tom mestu, kada moler dođe da kreči stan prepusti njoj izbor boje, isti slučaj je i kod kupovine nameštaja, u izbor automobila ti se neće baš mnogo mešati, ali boja mora da bude po njenoj želji, itd... Bezbroj je primera. Nisam zašao u intimnije oblasti poput konstantnog zavođenja, njenim potrebama da se oseti željenom, voljenom, o definisanju toga šta je normalno (ili dozvoljeno) u seksu, a šta ne...

I kad tako razmislim, dođem do zaključka koji je nemoguće ignorisati: sami biramo opciju da im ugađamo, i one ovaj svet kroje prema sebi, a mi mentalno masturbiramo na frazu iz naslova ovog blogovanja. Desi se, ponekad, da se i mi uskurčimo i rešimo da lupimo šakom o sto, ali je dovoljna i sama najava da će nam uskratiti seksualni obrok i mi povijemo rogove. Sve gore navedeno - uz male modifikacije, doduše - primenjuje se i na slobodne žene i muškarce. Poželimo li da joj se uvučemo u gaćice učinićemo svakojaku majmuniju, samo da svoju želju sprovedemo u delo. A ona to vešto koristi i nevešto trepće. I ja ovim ne krivim žene, budale bi bile kada ne bi koristile tu našu slabost. Ali ne mogu da ne primetim da je ovaj naslov jedno veliko... ma jedno OGROMNO sranje! Ovaj svet počiva na ženskom međunožju, i sve se svodi na neumorne pokušaje muškaraca da do tog međunožja dopru.

Stoga... This is a vagina's world!

Pre mesec i po dana sa ovog sveta je otišao moj muški roditelj. To je nešto što je - ma kako to paradoksalno zvučalo - deo života, i mislim da oko takvih događaja ne treba da se pravi velika fama, niti da se diže Bog zna kakva prašina. Svi smo se rodili da bismo jednog dana umrli, i još niko nije uspeo da eskivira to poslednje putovanje. Sve su prilike da se u dogledno vreme to neće ni desiti. Nosio sam se mišlju da na blogu pišem istog dana kada mi je otac ispustio dušu, ali mi je to bilo nekako patetično, i verovatno bih posle toga brisao taj tekst, te sam pustio da prođe neko vreme i da se emocije stalože. Koliko je to moguće, jel'te. A onda sam jutros skuvao kafu i seo da napravim rekapitulaciju, i da se još jednom prekrstim i levom i desnom i da se zapitam u kakvoj mi to zemlji živimo!

Podstakla me je medijska buka koja se poslednjih godina diže oko diskriminacije homoseksualaca i oko ugrožavanja njihovih prava. Što je veća ta buka, i što se više oni upinju da me ubede da je gej okej, to mi se više povraća na sam pomen homoseksualnosti. Moj generalni stav je da nemam ama baš ništa protiv bilo čijeg opredeljenja, sve dok ono ne ugrožava druge. Naprotiv, pre sam za zdravu homoseksualnu, nego za makar kakvu (bolesnu, napornu, opterećujuću) heteroseksualnu vezu. Smatram, međutim, da ono što dve ili više osoba rade u svojoj intimi treba da ostane između četiri zida. Ljudsko pravo na intimu je osnovni postulat ove civilizacije, i svako mahanje svojim intimnim opredeljenjima pred očima široke javnosti je gest koji je u potpunoj suprotnosti sa time, a shodno tome može se tretirati kao necivilizovan postupak.

Jutro mi je počelo baš lepo. Legao sam rano, ustao još ranije, u miru i tišini sam skuvao kafu, odgledao vesti na javnom servisu, a onda sam se prebacio na B92 i "Dizanje" (radio edition). Osmeh je bio sve vreme tu negde, kao i svako jutro kada slušam Goricu i Dragana, kad ono međutim! Iako imaju pregršt tema koje mogu da pretresaju (pucnjava kod beogradske Arene sinoć, navijačka tuča u autobusu GSP-a nešto kasnije, medicinsko čudo gde čovek posle operacije slepog creva iz sale biva izvežen bez zdravog bubrega, itd...), njih dvoje su se zakačili prvo 8. marta (i tu se naši stavovi poklapaju, licemerno je slaviti jedan jedini dan u godini kao dan žena, a ostalim danima ih izrabljivati), a onda su prešli i na ravnopravnost među polovima. I uspeli su da me iziritiraju dovoljno da sam odlučio da jednom za svagda kažem šta imam na tu temu.

Ravnopravnosti među polovima nema, niti će je ikada biti, niti bi bilo prirodno da ona postoji!