Peđin blog - Moj svet

Cakana Cicka

nospam@example.com (Peđa Đurović) — Sat, 20 Feb 2010 11:57:08 +0100

U kontakt smo stupili slučajno, na jednom od chatova. Jedna od bezbroj chaterki sa kojom sam razmenio nekoliko kurtoaznih rečenica, a onda zatvorio chat. I sve bi najverovatnije ostalo na tome da me od prvog momenta nije nečim kupila. Besprekorno preciznim mislima, mozgom koji je radio 300 na sat, šarmom, duhovitošću, vrcavošću... Već sledećeg dana sam je kliknuo čim se pojavila na chatu, i od tada smo počeli svakodnevno da komuniciramo, privučeni neopisivo jakim magnetima. Vrlo brzo smo dospeli u fazu kada nije bilo bitno koliko vremena prođe od poslednjeg razgovora, nastavljali bismo tamo gde smo stali prethodnog puta; bilo da je to bilo pre nekoliko sati ili pre nekoliko dana. Beskrajno duga i zanimljiva kuckanja su ubrzo zamenili maratonski telefonski razgovori, što je jako čudno kada se uzme u obzir moj otpor prema (dugotrajnoj) upotrebi telefona. Bilo je tu obostranog flerta, kako bez toga da prođe, ali to nije bila osnova. Ubeđen sam da su nam se energije od prvog trenutka prepoznale i da smo na osnovu toga jako brzo osetili stepen bliskosti kakav se retko postiže u životu. I onda smo počeli da se dogovaramo da se vidimo...

"Cakana Cicka": nastavak teksta...

Izgledala je malo čudno, u kaputu žutom...

nospam@example.com (Peđa Đurović) — Wed, 09 Sep 2009 11:49:47 +0200

Puteve nam je ukrstio Režiser koji to od gore vidi sve, a ko bi drugi. Primetio sam je baš zbog tog žutog kaputa. Kroj je bio neki sasvim običan, neprimetan, bezvezni. Ali ga je ona nosila lepo. Zastadoh. Kao kada se dve zveri njuše i odmeravaju snage, tako i nas dvoje ukrstismo poglede i razmenismo par naizgled kurtoaznih rečenica. Produžih dalje stazom, kad iznutra začuh glas: "More Marko, ne ori drumova!", te po default-u zinuh da opomenem Turke da ne gaze oranje, ali onda shvatih da je bolje da se vratim par koraka.

- Snajka... Man' se tog kaputa, toplo je.
- Znam ja da li mi je toplo ili nije, produži igumane i za manastir ne brini.
- Snajka... Ja tebi lepo kažem, a ti kako oš... Zajebi kaput, bezveznog je kroja.
- Radim šta želim, nosim šta želim, to nije tvoj problem!

Okrenem se i pomislim kako se iza te kurčevitosti krije želja da neko skine kaput, i još par slojeva kojima se naoko nepovezano umotala, ali sam je pustio da zatraži sama. Raspitam se malo po varoši o njenom liku i delu, saznam puno toga iz poruka koje je pisala na zidu, shvatim da je baždarena u istoj mernoj stanici gde sam i ja, i osmehnem se. Jebeš ga, drugo mi i nije preostajalo. Proces vrenja je dugotrajan, i ne valja ga prekidati, upropastiš ukus ako ga zbrzaš.

Lutam ja tako belosvetskim stazama, kad eto opet nje, eto i kaputa. Ovaj put ga je nosila prkosno, sve govoreći telom: svoja sam gospodarica, i sama donosim sve odluke, odjebi sa svojim predlozima! Pozvah je na lošu kafu i toplu limunadu, ali sumnjam da je primetila da pomenutim nešto fali. Nije ni mogla, jer se upinjala da mi naslika sliku na kojoj dominira kaubojka, nezainteresovana za muški rod osim kada su u pitanju farmeri koji joj pomažu u poslu. Lepo joj govorih da se u slikanje ne razumem, ali da imam intuiciju kao da sam u prošlom životu bio harem, a ne jedna žena. "Jebale te žene, o njima pričaj sa nekom koju to zanima. Gledaj sliku i uči!". Jedno kratko vreme sam je pustio da se još proserava, a onda sam rešio da uzmem stvar u svoje ruke.

Dunuh, vatru sunuh, i spržih joj kaput. Začuđeno se okrenula oko sebe, upitala me "A šta sad?", ja joj lepo rekoh - ja idem dalje svojim putem, a ti pobacaj i te druge oklope, pa me čekaj kod stare ciglane u pola 8. Prođoh u dogovoreno vreme pored ciglane, nje nema, sve pusto, samo jedan pupoljak leži na drumu. Sagnuh se, uzeh ga, i odneh kući. Usput sam kupio vazu, posebnu, lepu. Eno sad pupoljka, cveta sve u 16, a gradom se priča da je bila jednom jedna alapača, koja je nestala zajedno s kaputom.

Bog vidi, ljudi ne veruju... A sve je bilo kako ti kažem, možda samo malo lažem...

Mojoj mami umesto maturske slike u izlogu

nospam@example.com (Peđa Đurović) — Thu, 26 Feb 2009 20:30:00 +0100

Sve što traje ima svoj kraj, nekada je on manje a nekada više srećan. To zavisi od mnogo činilaca, i neretko se dešava da mi na krajnji ishod možemo da utičemo vrlo malo ili ne možemo da utičemo nikako. Ali da bismo uopšte stigli do tog kraja, moramo se prvo naći na početku. Ovaj post je, stoga, početak jednog blogovanja, kome se za sada ne vidi kraj. Ne slutim čak ni sve pravce u kojima će mi se misli kretati, ali već dugo sam želeo da učinim sebi plezir i da stvorim kutak u kome ću moći da se bavim mentalnom masturbacijom. Gde ću moći da iznesem svoje misli bez bojazni da ću povrediti nečija osećanja, jer svako ima opciju da ne dolazi i da ne čita moj blog ako mu bilo šta od napisanog smeta. Gde ću moći da izbacim iz sebe sve ono što me raduje ili što me muči, bez bojazni da ću smoriti bilo koga, jer monitor - baš kao i papir - trpi sve!

Budući da čitaš ovaj prvi post možeš da smatraš da spadaš u krug meni bliskih ljudi, jer ću u početku o postojanju bloga obavestiti samo ljude sa kojima sam u svakodnevnoj komunikaciji, i pre svega ljude za koje mislim da će imati sluha za ono što će se ovde nalaziti. Na tehničke nedostatke nemojte obraćati pažnju, vremenom ću raditi na tome. Ne želim da od sopstvenog bloga napravim bauka, i da mu postanem rob, pa da se trudim da sve bude savršeno od samog početka. Moramo i on i ja da preguramo dečije bolesti. Pomorandže i sokove primamo radnim danima od 20 do 22 h.

Dobrodošli u moj web kutak!